144, ne 441 ili je ipak u pitanju 414? Pokušavam da se setim broja konta kredita, dok rešavam zadatak iz računovodstva.  Misli me polako odvlače od konta kredita i vuku ka svim kontima. Toliko ih je mnogo i svaki ide u paru sa nekim, a neki i sa više njih. Sve bi to trebalo naučiti. Misli me dalje vuku ka gomili papira koja predstavljaju sve te konte i koja se moraju redovno obrađivati pazeći pri tom da se ne napravi greška. Zatim mi padaju na pamet nervozni direktori i šefovi odeljenja koji, takođe u stalnoj zbrci, traže nekog da im posluži kao vreća za udaranje na koju bi preneli barem deo svoje nervoze.  Sa druge strane čuju se telefoni, isto tako iznervirani klijenti zovu sa drugih strana, i njima su potrebna dokumenta. 

Pitam se odakle ja u toj zbrci, i onda se setim. Ja sam ta koja osoba koja mora da obradi silne papire i koja će da služi šefovima kao vreća za udaranje kada su nervozni. To moji telefoni zvone sa nervoznim klijentima. To je moje radno mesto u budućnosti. Tako je bučno oko mene, uliva mi paniku i želim da pobegnem. Potrčala sam ka vratima i našla se u dugačkom hodniku. Na kraju hodnika nalaze se bela vrata. Polako koračam ka njima dok mi se raspoloženje popravlja. Nervoza je nestala i osećam izlive sreće. Polako hvatam kvaku i otvaram vrata. Veliki studio je ispred mene. Na sredini sobe par ljudi sređuje neku devojku. Primećujem da je veoma lepa. Duga bela kosa joj se polako ljulja ponešena blagim povetarcem koji je nastao dok sam otvorila vrata. Svi su zastali i sada gledaju u mene. Gledaju me sa dozom oduševljenja iako ne znam čime sam to zazlužila. Krećem da zatvorim vrata i prekinem promaju kada vidim u svojim rukama portfolio devojke koju su sređuju, i veliku šolju tek skuvane kafe, dok mi se fotoaparat klati oko vrata. Tada mi je bilo jasno, ovo je moj studio i to su moji radnici zajedno sa klijentom. Zatvaram vrata i polako se krećem ka njima. Mirno im se javljam sakrivajući zbunjenost i oduševljenje. Oni mi odgovaraju i nastavljaju sa radom, dok devojka još uvek gleda u mene smešeći se nervoznim osmehom. Zavaljujem se u obližnju stolicu, prekrštam noge, otvaram portfolio i pijuckam kafu. Osećanje sreće me je potpuno obuzelo. Ja sam fotograf,  i to ne bilo kakav fotograf. Ja sam fotograf koji svojom pojavom izaziva oduševljenje prisutnih.

U daljini čuje se glas moje tetke koja me doziva, i studio počinje polako da bledi sve dok nije potpuno iščezao i umesto njega se pojavili papiri, knjige i digitron. Polako se vraćam u stvarnost. Uviđam da nisam bila u svom studiju ili kancelariji već sam zaspala. Nakon što sam došla sebi uzimam olovku koja mi je ispala iz ruke i vraćam se računovodstvu.