Primetila sam da je većina ljudi prilicno nervozna,sa puno nagomilanog besa i neizrazenog gneva, a pravila ponašanja kao da su sakrili negde duboko u sebi ako ih uopšte znaju. Stojim tako na trgu i prolazi neki čovek i naleće na mene i gura me da prođe i dere se na mene: " Skloni se glupačo!" Toliko me je gurnuo skoro nisam pala, zbunjeno ga gledam i ne znam šta da mu kažem skoro prazan trg a on nije mogao da me zaobiđe. Pored svega još se dere na mene i govori mi svašta, kao da sam ja naletela na njega, a ne on na mene. Na negovu drskost sam uzvratila, ali nije ni to način derati se na nepoznatu osobu. Najtužnije od svega je to što to nije jedinstven slučaj, imam osećaj da više ne smeš nikom reći jer odmah počnu da napadaju i da se ponašaju u stilu: "Ma ko si ti, ko te je pitao za mišljenje?", jer imaju veoma visoko mišljenje o sebi.
Kao što reče Ivo Andrić: "U ćutanju je sigurnost", možda i jeste najbolje ćutati, ne slušati ništa, ne znati ništa, ne gledati nikog da se ne bi neko našao uvređen i krenuo da "očitava lekciju".
Na svu sreću ima i onih ljudi koji nisu mrka lica i teških reči koji nam malim stvarima ulepšaju dan, ili nam ga barem ne pokvare.
