Sedim ja i gledam televizor, kad zazvoni telefon. Pogledamda vidim ko je kad ono baka opet zove, jaoj gde je našla sad da zove u sred serije. Pošto nema nikog, moram se ja javiti. "Halo bako", javih se. "Miko, jel tu tetka?" upita me plačljivo. Odmah mi je palo na pamet da se opet posvađala sa stricem, i pitah je šta je bilo. Rekla mi je da je tata u bolnici i da je slomio kuk. "Dobro, i?" odgovorila sam joj. I kao i po običaju tu kreće rasprava.

- Kako i? On je tvoj otac, zar te ne brine šta mu je? Naravno, baka opet zauzima suprotnu stranu i kreće verbalni sukob. Da pogađam, sigurno se napio i negde pao, da li sam u pravu? - Da ali... Nema ali bako, odavno sam ja prestala da brinem za njega, kao što je i on za mene. Ja stvarno nemam nameru da se više sekiram ni zbog njega ni zbog majke, razumi me. Bar me ti razumi, ti koja si me par godina odgajala. I tu kreće bakina priča o razumevanju moje situacije, i njenom shvatanju iste, ali u pitanju je njen sin tako da ne može da ostane ne pristrasna i razume zašto ne želim da znam ništa o njemu. Zna ona da ja mislim da on nije loš čovek, ali da ga je piće uništilo. Da ostavi piće ne želi ili nezna, i sad mu je došlo glave, a meni je dojadilo da piće bude važnije od mene i zato sam odlučila da prekinem kontakte sa njim. U tom sam primetila da je baka ućutala, u pozadini se čuo samo tihi plač. Opet sam je uznemirila, da bar nisam. Ne volim kad se ona nervira i zato popuštam i puštam je da olakša dušu pričajući mi šta mu se desilo. Saznala sam da se napio i pao i celu noć je ležao na travi, dok ga ujutro nisu našli neki ljudi. Čudi me da je uopšte ostao živ na ovoj hladnoći. Ovog puta se "izvukao" sa modricama i slomljenim kukom. Iskreno se nadam da će se sada promeniti i uvideti koliko je uništio prvenstveno svoj život, a zatim i život svih ostalih pogotovu mene. Možda mu je baš to trebalo da se urazumi, a lepo smo mu rekli, nebrojeno puta, da prestane sa tim i da se urazumi. Stvarno se nadam da sad nije kasno.