Dolazim u školu oko jedan i dvadeset, i naravno opet kasnim. Nije da ja toliko kasnim, koliko profesor žuri na čas kao da mu je to najdraže u životu. U hodu primećujem grupicu devojaka kako stoje pored oglasne table i pričaju nešto. Odmah sam znala da su stipendije napokon stigle, ushićena probila sam se medju njih da vidim da li sam je dobila. Nisam mogla da vidim svoje ime i zbunjena i ljuta sam ušla u učionicu. Prva pomisao mi je bila da sekretarica nije poslala moj zahtev, ali posle drugog časa mi je razredna rekla da moj zahtev nije prihvaćen. Osećala sam se kao da me je neko polio hladnom vodom, a od načina na koji mi je to rekla (sa malom srećom radosti) došlo mi je da nazovem ministarstvo i kažem im dve – tri reči. Kako je to moguće da nisam dobila stipendiju, ipak nisam konkurisala za odlične učenike već za posebno rangirane. Uz sve to prosek mi je bio 4:37 (računa se do 4:50) kad se gledaju sve završene godine, a pored toga živim samo sa ocem koji je već dvadesetak godina nezaposlen i nesposoban za rad i pored toga je alkoholičar. Neznam šta više treba da bih dobila stipendiju, možda da odem u neku rupu i živim sama, ma da ni tada ne bih imala velike šanse. Pored svega moja tetka je toliko nesposobna i kao da ne želi da nazove ministarstvo da pita šta treba da se pošalje, a vreme polako curi. Ostala su još 4 dana do kraja roka za primedbe i čisto sumnjam da ako se kojim čudom moji smiluju da pošalju primedbu, ona biti prihvaćena.